Ninuškine zgode i nezgode 3.

.

Kolovoz 2011.

Aloha dragi čitatelji!
Prvo moje iskrene isprike zbog dužeg čekanja! Kolovoz je pun raznih zgoda i nezgoda – uglavnom nezgoda. I počnimo s prvom nezgodom prvog dana kolovoza.

Volim lazanje. Možda je to čudno s obzirom da sam ih jela možda jednom ili čak dva puta u životu. Moja mama to nikad nije kuhala pa tako nisam niti jela. I onda, jednog dana upalila se lampica – zašto ne bih ja to napravila? Našla na internetu recept, kupila sastojke i hop – nekoliko sati kasnije gotove lazanje. Mmmm, bile su stvarno fine!! Za ručak nismo pojeli sve, nego smo lijepo ostavili za večeru. Došla večer, mi gladni. Stavila ja grijati fiine lazanje. Drrn, zvoni alarm na pećnici da je grijanje gotovo. Otvaram pećnicu, uzimam krpu i vadim lazanje. Opečem se. Puštam tepsiju s lazanjama. Pada na pod. Lazanje se rasprostranjuju po podu. Šok na mom licu. Srećom pa je većina lazanja pala zajedno s krpom i ostala na njoj. Ostatke mesa koji su se rasuli po kuhinji sam eto, čisto zbog lijenosti, ostavila na podu i pozvala mačke da se pogoste. Bolje su izglancali pod nego što bih to ja napravila.

Drugi je dan. miran, sunčan dan. uživam ja, uživaju mačke. Odjednom nekakvo komešanje. Eno ga Lino nosi guštera. O ne. Luna snima guštera i odlazi za Linom. Lino reži, ne da guštera. Ja pokušavam spasiti guštera i doći do njega, ali Lino bježi. Pušta guštera. Gušter bježi. Opet ga lovi. Jadan gušter gubi rep. Odustajem od bitke za guštera. Počivaj u miru mali gušterčiću.

Napominjem samo kratko da Luna dolazi doma, a rep joj svakim danom sve puniji i puniji raznih gluposti, smeća, lišća, čičaka. I ne da se to izvadit van.

Nakon nekoliko dana, ostavljamo otvorena vrata sobe prkeo noći. Usred noći mačke se ušuljaju. Lino je skočio na krevet. Točno meni na trbuh. Malo sam ga podragala i mislila da će se smiriti. Nije. Premjestio se bar 10 puta. Gurao se do moje glave. I preo. Htio je da ga dragam. Nezasitno derište crno. Neko vrijeme je mirovao. Pred jutro je otišao pojest doručak i vratio se da mi vadi mast. Došla je i Luna. Prvo su se malo tukli i igrali. Onda mi se Luna počela motat oko glave. Spustila sam je dolje. Opet se popela. I opet sam je spustila. Uporna beštija. Evo ti opet Linota! On se pak smjestio iza moje glave i čupao mi kosu!! Onda sam poludila i izbacila sam ih van i zatvorila vrata! Otada spavamo sa zatvorenim vratima.

I šećer na kraju, najvažniji događaj mjeseca, najsmješniji i najbolniji. Večer je, oko 11 i pol. Nalazim se u kuhinji s dragim. Nešto pričamo. Došlo je do neslaganja u mišljenjima i naravno tvrdoglavosti pa sam ubrzanim korakom krenula prema dnevnom boravku u nadi da ću tu informaciju naći na internetu i da ću ja, naravno, biti u pravu. Putem se dogodilo nekoliko stvari. Na ulazu u dnevni boravak zavrnula sam nogom. Čula sam krc. Pala sam na koljeno i rasula se po podu koliko sam duga i široka. Prvo je nastao šok. Onda sam se smijala. Dragi je došao do mene i pitao da li sam dobro. I on se smijao. Osjetila sam neku bol. Onda sam malo plakala. Nekako sam se dovukla do kauča i dragi mi je pomogao da legnem na kauč. Mislila sam, ma nema šanse da sam slomila nogu, ipak bi više bolilo. Ipak, zovem u inspekciju mamu. Noga natekla već. Mama kaže sve u redu. Drugo jutro se budim. Gledam nogu. Stopalo plavo i jako nateklo. Već me hvata polako panika. Pala odluka ipak za poć kod doktora. Slikanje noge, gledanje slike – ipak slomljeno. Onaj „krc“ koji sam čula kad sam padala probala sam zanemariti, ali sada kad je dijagnoza pala, shvatila sam da sam to ipak čula. Da skratim priču, slijedio je odlazak u Rijeku na traumatologiju. Putem umirem od smijeha, mama i tata me gledaju u čudu, a ja se ne mogu prestat smijat činjenici da sam slomila nogu u svom dnevnom boravku, dok sam hodala!! Dobila longetu i vratila se doma.

I ne, to nije sve. Pred kraj mjeseca, uspjela sam past još jednom. Dok sam imala longetu. Kraj kauča. Op! Sve je bilo u redu ovaj put, nije se ništa poremetilo.

Nadam se da je i vama kolovoz bio zabavan kao i meni!

Pozdrav od Ninuške!